Пролог

позајмљено из ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
Владике Николаја Велимировића
 

15.АВГУСТ ( 28.АВГУСТ )

Успеније Пресвете Богородице. Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матеру своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована реч јој: жено ето ти сина! По том рече Јовану: ето ти матере. И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму , у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи често она места, која су је подсећала на велика дела Сина свога. Нарочито је походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовањапомиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објви јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дому пожелевши у срцу, да још једном у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједампут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде ова свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, из кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјом Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела на беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима,-мноштвом ангела окружена, и рече им: "радујте се, ја ћу бити с вама навек". Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Свако од вас је чуо да постији пост.  Ако упитате некога да вам објасни шта значи када неко пости, добићете одговор: То значи да се не једе ништа што је животињиског порекла.  Овај одговор је потпуно тачан.  Међутим, постији још нешто што  би требало да знамо о посту.

Православна црква је одредила правило, да сви хришћани посте четири пута годишње уочи највећих црквени празника.  То су: Васркшњи, Божићни, Петровски и Великогоспојински пост.  Поред тога, свака среда и петак у седмици (изузев разрешених) су посни дани.  Колико је пост важан, говори и чињеница да је Господ Исус Христос постио четрдесет дана у пустињи!

У време поста, хришћани се одричу мрсне хране и не приређују никакве свадбе и весеља.  Верници се тада труде да што више размишљају о Богу и чине дела љубави.  Одрицање од мрсне хране, помаже у побеђивању телесних жеља и јачању воље.  Међутим, постији и тзв. духовни пост.  Под њим се подразумева бдење над својим срцем.  Постити духовно значи борити се са ружним помислима.

Један вероучитељ је упитао своје ученике: Да ли је важнији телесни или духовни пост?  Ђаци су једногласно одговорили: Важна су оба, али је важнији духовни.  Телесни пост траје само повемено, а духовни траје целога живота!

Победа над собом је много већа и тежа од победе над другим људима.  Она је једина истинска победа.  Онај ко успе да овлада собом највећи је владар и војсковођа на свету.  Без снажног карактера, јаке вере и воље, племенитости и истрајности човек у животу ништа велико не може да учини.

На пример, може ли да заврши школу и добро савлада лекције онај ко нема јаку вољу да учи, и нема снаге да се за то време одрекне игре и других разонада?

Дакле, пост је важан за читав наш живот, јер нам помаже да изградимо и ојачамо оно најбоље и најважније у себи.  А када у себи одгајиш снажну христолику личност, читав свет је Твој и ничега више не мораш да се бојиш.

Мали Анђео 'хришћанска почетница, Невена Витошевић

Драги,у Христу браћо и сестре,

            Док киша пада, гледамо како биљке ничу, цвеће цвета и постоји у ваздуху једно освежење које само пролеће може донети.  Како је дивна творевина  коју нам  Бог дарује!  У исто време се налазимо између Васкрса и Духова са празником Вазнесења Господњег. Време је да се радујемо настављајући са празничним поздравом “Христос Васкрсе” све до празника Вазнесења.  У исто време доживљавамо физичко и духовно васкрсење.  Семе је посађено у земљу и “умрло”  да би се добио живот, исто као што је и Христос умро и лежао у гробу па тек онда открио своје васкрсење.

            Да, постоји живот после смрти и Бог нас потсећа на ово сваки дан када видимо красоту око нас.  Да, између лошег и ружног у овом свету постоји  и доброта и красота.  Може бити да је тешко да видимо најбољи део овога, због тога што смо сувише занесени земаљским светом и због тога што је наша пажња само окренута према земаљском свету.  Када проведемо више времена у молитви, у посту и радећи дела милосрђа, ми почињемо да другачије гледамо на свет.  Ми онда  можемо да постанемо духовнији, што нам је корисно за будућност.

            Сви воле да раде у башти или да прошетају кроз башту.  Ово је заиста освежавајуће искуство.  Ово је само кратак визуелан утисак шта нас очекује у Божјему небескоме царству.  Наше животно путовање је пуно напора и увек покушавамо да постигнемо нешто боље у нашем животу, шта је сасвим нормално.  Али се плашим да је већина наших покушаја  да постигнемо један  виши  ниво,  окренут сувише према добром физичком  стању.

            Требамо се питати: да ли се пењемо према духовности или не?  Једна добра мера би била да упоредимо колико времена проводимо на физичким а колико на  духовним делима.  Да ли су ова два гледишта у равнотежи или не?

            Када погледамо око нас, не можемо да не будемо свесни природног поредка који је Бог створио.  Све је у равнотежи до год људи ту  равнотежу не поремете.  Има много ствари која се могу десити ако се не чува природна средина – у ствари, ако нисмо добри старатељи  Божијег створења.  Наша бића – тело, ум и душа – је исто тако Божије створење.  Да ли смо ми добри старатеље према себи?

            Подизати се (“вазнесење”) је изузетна ствар – достигнуће.  Хајде да се спремимо за оно последње подизање – вазнесење.  Немојмо бити немарени према нашим физичким и диховним дужностима ради наше душе и људи око нас.

Са љубављу у Христу,

о. Илија Балаћ

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

 Драги у Христу браћо и сестре,

            Наше посно путовање завршава се са прославом празника над празницима.  Али, да ли је наш пост заиста престао?  Да би смо могли одговорити на ово питање, пре тога се требамо питати зашто постимо?  Постили смо, у нади  да поправимо наше духовно стање.

            Зар не би требао наш цео живот да увек буде у посту?  Ако разумемо шта је пост, ми онда знамо да то није  само  избегавати неку храну, као једну телесну дициплину. То је начин живота који нас посећа, да нас наше страсти не контролишу – нарочито гордост – као и да живимо једним умереним животом.  Али у суштини, у свему што радимо, требамо водити рачуна о нашем односу према другима – шта мислимо о некоме, шта кажемо некоме, или шта радимо некоме.  У ствари, морамо се волети као што нас Бог воли.  Христос не би умро на крсту за нас да  нас није волео.  Да ли смо ми спремни да будемо разапети на крсту за другога?  Колико смо спремни да се жртвујемо?

            Наша дужност је да будемо слуге и то прво нашим укућанима а онда и  другима око нас.  У ствари, свако је важан као што Митрополит Блум рече, “Најважна особа у нашем животу је она особа с којом имамо интеракцију овога тренутака.”

            Ми не можемо бити немарни према томе како се неко осећа, али у исто време, са божјом љубави, требамо покушати да доведемо људе до Бога. Ми показујемо нашу веру и нашим понашањем у кући.  Требамо се питати како учимо нашу децу о Богу.  Ако смо нестрпљиви и гневимо се на њих, да ли смо их довели до Бога или смо показали нашу лицемерност – казујући да верујемо у Бога, а ми не показујемо Његову љубав.

            Свака интеракција коју имамо са другима треба да буде са љубављу и разумевањем у нашем срцу.  Ако желимо да прекоримо некога, хајде да га пре тога заволимо како би наш савет био њима на корист и спасење њихове душе.  Најважније је да не критикујемо другога; него да увек опростимо један другоме.  Како Св. Јован Златаусти каже у својој васкршњој посланици, “... свако је добро дошао, без обзира да ли је на време или касни...”  Свако значи свако.  Не постоји никаква дискриминација у Божијим очима.  Ово нас потсећа да се не жалимо шта неко ради или неради.  Да ли смо ми више савршени него они?

            Не, браћо и сестре, ваш пост се није завршио.  Тек почиње.  Сваки посни период је подршка да нам помогне да останемо на путу који нас води до Бога.  Немој себе упоређивати са другима; само буди у стању да кажеш, “Још сам на путу према Богу и нисам одсутпио.”

             Христос нам је показао да се овај пут добија и подржава преко Крста.  Ајде да свако узме свој Крст и да пратимо Спаситеља наше душе. 

ЗАИСТА ЈЕ ВАСКРСАО!

Са љубављу у Христу,

 о. Илија Балаћ

парох

Драги у Христу браћо и сестре,

            Да ли сте се икада запитали зашто се увек боримо са истим гресима.  Ово се чини чудно и тајна, и ово је доста осетљиво.  Дозволите ми да предложим начин како се ово може боље разумети.  Ако погледамо на живот као на једну  хијерархију, значи да постоји поредак у свему, онда треба да знамо шта је овај поредак.  Када разумемо поредак у животу и све што припада  животу,  моћи ћемо да функсионишемо како Бог је замислио.

            Понављање грехова је исто као спотицање у мраку.  Можемо савладати ово спотицање када добијемо “мудрост и разумевање”.  (Приче Соломунове – 4,5)  Ако је наш циљ да смо безгрешни и тако будемо допадљиви Богу, “Како ће душа стајати усправно пред Богом, ако је неуздржљиво тело отежало земаљским страстима и похотама”?  пише Св. Николај Жички у свом Прологу за 18ти. јануар.  Ово је кључ да би разумели хијерархију грехова и како да њих савладамо.  Он наставља, “Запрегнути бедра значи стегнути се уздржљивошћу и не давати страстима на вољу.  Но запрегнути телесна бедра није циљ него средство, којим се служимо да би лакше запрегли ум свој и срце своје и вољу своју.  Телесна уздржљивост је прва школа нашег хришћанског карактера;  после ње долази виша школа, у којој се учимо уздржљивости ума и уждржљивости срца и уздржљивости воље.  Запрегнемо ли ум наш, онда у његовој тескоби не могу наћи места похтоне мисли.  Запрегнемо ли срце наше, онда у њему не могу наћи места похтне жеље.  Запрегнемо ли вољу нашу, онда у њој не могу наћи места зла хтења светска и демонска”.

            Иако су наше муке безбројне, можемо њих савладати када разумемо међусобне везе са овим елементима који стварају наш карактер.  Немојте направити грешку мислећи да можете сами да савладате ваше грехе.  Као Св. Никодим у свом Приручнику за Исповест каже да има много различитих грехова, који су сенке  болесне душе, као смртне грехе он наводи: гордост, новац, блуд, завист, прождрљивост, гнев, и клонулост духа.  Постоје и греси који се лако опраштају и који некваре Божју љубав или љубав према ближњима, и неправе човека да је Божји непријатељ и осуђен на вечну смрт.  Самољубље је почетак и узрок сва лукавстава, немогуће је да човек сам покуша да се излечи и да му Бог опрости све смртне грехе.  Овај духовни пут захтева савет од духовног оца.  Св. Давид, Псалмник нас посећа, “Ти распаљујеш видјело моје; Господ мој просветљује таму моју”.  Ово је један разлог зашто палимо свеће – да се посетимо на Христа, који донесе светлост у тамни свет.

            Ми разумемо да је Хришћански пут узак.  Ко код да је ходао на уском путу у густој шуми или поред једне стене зна да је тешко остати на путу ако смо оптерећени са великим пртљагом.  Заплешћемо се у дрвеће или жбуње или ћемо спасти са стене.  Да би олакшали наш терет морамо живети умерени живот и избегавати сувишке који нас води према ненормалним “физичким уживањима”.  Почетак  духовног путовање да добијемо Хришћанске врлине је да дођемо на исповест и откријемо нашу душу Богу признајући отворено наше преступе против Бога, ближњега и себе. Дошло је време је да узмете контролу свога живота!

Са љубављу у Христа,

о. Илија Балаћ

парох

Посно пролеће је дошло, светлост покојања... Да примимо оглас о посту са радошћу!  Да је наш праотац Адам држао пост, неби били лишени раја... Док постимо физички, да постимо и духовно; да одрешимо све везе сагрешења.  Да изцепамо сваку непобожну свезу, да поделимо хлеб са гладнима и да примимо њих у наше домове - који су безкућни, да би и ми добили велику милост од Бога нашег Исуса Христа. (Триод)

Драги у Христу браћо и сестре,

             Да ли сте се икада питали да ли је ваша душа јака колико вашо тело, или велика као дела ваша?  Можда ово је чудно питање, али размислите један моменат како разумемемо биће наше душе.  Ако не скренемо пажњу на њено постојање, онда је наш фокус сасвим на нашем физичком бићу.  Мислим да би се свако сложио да је наше физичко постојање ограничено као и све што  радимо  – не постоји за увек.  Са друге стране, душа траје за вечност.  Питање је – где ће душа да борови?  Ако не маримо, онда је то наша одлука.  Али мислим да већина од нас брине за душу и разуме да постоје последице за све наше поступке.

             У нашем ужурбаном животу може нам се чинити да је немогуће наћи времена,  да се гаји наша душа, да би била велика, ако не већа, од нашег тела или онога шта радимо.  Како човек може да добије велику душу?  Отац Антоније Кониарис предлаже да, “Време поста може бити од помоћи у вези с тим; због тога што је црква одредила  да је време поста - време да наша душа расте и да ми растемо у Христу.”

             Уколико покушамо да урадимо ово некако, опет нисмо слободни да то урадимо.  Зашто?  Може бити да одговор лежи у чињеници да ми употребљавамо мерила и настојања овог света која сасвим воде наш живот.  Да ли смо слободни или робови?  С тим у вези, Св. Николај Жички и Охридски каже, “Велика новост, коју Хришћанство сваки дан јавља свету јесте, да се ништа не цени пуном ценом по спољњем изгледу него по суштини.  Да се не цене ствари по боји и облику него по значењу.  Да се не цени човек по положају и имању него по срцу, у коме се седињује осећање, ум и воља.”

             Он разликује Хрисшћански и светски поглед: “Према тој, за свет вазда новој науци, није роб онај ко је споља заробљен, нити је слободњак онај ко има спољну, телесну слободу.  По световном појимању роб је онај ко  мање ужива у свету, а слободњак је онај ко више ужива у свету.  По хришћанском појимању роб је онај који не расте у љубави са Христом и не живи животом слаткога Христа, а слободњак је онај ко расте у љубави са Христом и живи животом слаткога Христа.  И још по световном појимању роб је онај ко мање твори своју вољу у а што више туђу, а слободњак је онај ко више твори своју вољу а мање туђу.  По хришћанском пак појимању роб је онај ко више твори своју вољу  а што мање Божју вољу, а слободњак је онај ко више твори Божју вољу а што мање своју”. 

             Јасно је из овога да ако смо заинтересовани за спасење наше душе, не можемо бити сувише окупирани  светом и наш духовни живот пропада.  Ови горе прибележени погледи су различити и никако се не поклапају.  Док смо на овој земљи требамо научити како да живимо у свету али да не зависимо од света.  Ако то урадимо, онда постоји могућност да се наша душа обнови.  Како Отац Кониарис каже, “Велики пост би требало да буде време да окренемо наше душе према Извору Силе и Новог Живота кроз свакодневу молитву, кроз читање духовних књига, кроз учешће на Богослужењу и у Светој Тајни”.  Црквена књига  (Триод) зове ово време “духовно пролеће које цвета за род Духа ... љубави, радости, мира, стрпљивости, љубазности, доброте, оданости, благости, и самосавладавања”.  Да ли је боље да будемо на овом путу?

 Са љубављу у Христа,

о. Илија Балаћ

парох

“Покори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје, јер можеш с ума сићи”, рекао је Св. Николај Жички и Охридски у једној књизи о расуђивању.  Ова изјава укратко излаже зашто имамо много болова и тешкоћа у нашем животу.  Не могу избројати колико пута сам чуо о проблемима који се појављују зато што непостоји поверење у Бога.  У ствари, Бог је више пута оптужен за ове проблеме.  Али, заборављамо да ови проблеми припадају нама и само их ми можемо започети решавати. Наш први корак, како Св. Николај предлаже, јесте да покоримо своју вољу Божијој.

Живот Пресвете Богородице је најбољи пример како да се покоримо Божјој вољи.  Од њеног зачећа од Св. Ане, ваведења, вест анђела Гаврила да ће родити Сина – Благовести, и на крају њезино Успење, видимо како је Бог њу прославио као једну важну особу.  4ог. децембра славимо Ваведење Пресвете Богородице.  Овај акт довођења Марије у храм био је знак захвалности њених родитеља – Св. Јоакима и Ане – због благослова што је Бог њима подарио да имају једно дете у старости.  Данас многи родитељи не би прихватили да посвете своје дете сасвим Богу, као Јоаким и Ана,  када су Марију оставили девет година да служи Бога у храму. Замислите колико доброте може добити и ако само мало посветимо нашу децу Богу када их редовно доводимо у цркву.

Бог је изложио нама духовни пут, а на нама је да га прихватимо. Циљ овог пута је да се приближимо Богу.  Можда  мислите да сте близу Бога.  Али колико близу је близу и какав је “Бог” о коме причамо?  Али има једна мера како би знали да смо близу Јединога Истинитога Бога. Треба да обратимо пажњу  на речи Апостола Павла када је посетио Ефес , “...Христос је наш мир, који и једне и друге састави у једно и разруши пеграду која је растављала, то јест непријатељство.”  Морамо разумети да до год постоји сукоб између народа  не може бити мира и где нема мира нема јединства.  Где нема јединства онда смо далеко од Бога.

Апостол саветује на другом месту да верници морају да се труде да буду једно тело и један дух.  Св. Николај тумачи ово да је једно тело као једна вера - без цепања, без јереси, без самовоље.  Ово једно тело је Црква коме је Христос глава.  И он наставља: “Под једним духом разуме се љубав, пламена љубав свих верних према Христу, од кога произилази и узајамна љубав.”  Значајност овог је да када се приближимо Христу у љубави, ми се прибижавамо један другоме у љубави и престанемо бити свадљиви.

Највећа препрека да примимо Божју вољу јесте наша гордост.  “Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави,” каже Св. Николај.  Гордост нас спречава  да дођемо на исповест да се покајемо за наше грехе.  Уколико мислимо да служимо Богу са свим шта радимо у цркви или шта год друго радимо у име милосрђе и доброте, ако немамо блиски однос са Богом нећемо разумети шта је права љубав и јединство. Ми сами се налазимо у нашој личној реалности коју смо створили да задовољимо наш его и ништа друго.  Ако можемо бити само једанпут искрени према себи и прегледати наша срца, онда постоји нада да можемо поправити наше стање и избећи сукобе и неповерење.  Овај Божићни Пост нам пружа другу прилику да се приближимо Богу, а стим се приближимо један другоме у љубави.  Размислите да предузмете овај корак према спасењу које нам Бог нуди као што је нудио својим Апостолима говорећи, “Мир вам”!  Амин.

Са љубављу у Христу,

о. Илија Балаћ

парох

“Од свих светих дела, (хришћанско) образовање деце је нај светије”.  (Св. Теофан Затвореник)

Драги у Христу браћо и сестре,

Има много тога због чега треба да будемо захвални.  Све у животу је богом дано на нашу корист и ми имамо прилику да изаберемо и останемо на божјем путу.  У овом месецу славимо грађански празник Thanksgiving (дан благодарности).  Дивно је да овакав празник постоји.  Ми би требали да имамо времена да размишљамо за све благослове које нам је Бог  подарио.  Али ово не би требало да чинимо само једанпут у години, или сваке недеље на Светој Литургији – служби захвалности – него сваког дана и тренутка нашег живота.  Требамо се молити Богу у цркви  заједно, али и приватно – индивидуално и са укућанима. 

Можемо бити захвални за наш највећи дар - нашу децу.  Ми показујемо нашу благодарност Богу када вратимо нашу децу Њему, гајећи их у јединој истинитој вери – Православној.  Ово почиње када се дете роди са крштењем.  Јако је важно да не спречавамо сједињење детета са Господом и Спаситељем Исусом Христом после крштења, кроз богослужења у цркви сваке недеље и примања Тајне Светог Причешћа.  Није добро за духовност детета а камоли за нас да стављамо друге ствари пре Бога. Није добро давати предност другим активностима, које су у конфликту са богослужењем, само зато што он  “воли” ову активност.  На жалост, дешава се да не постоји духовна подршка од родитеља који су окупирани  својим активностима тако да оставе децу да се брину сама за себе.  Ово није критика, драга браћо и сестре, него позив да се потсетимо  наших дужности пред Богом да будемо родитељи како Бог заповеда.

Од  99-оро деце од предшколског узраста до средње школе ми смо благодарни да 35 ђака посећује ове  године  наш црквени-школски програм.  Нека Бог благослови све родитеље који доводе своју децу Христу.  Али није касно да упишете вашу децу у наш црквени-школски програм.  Имамо дивне учитеље који добровољно дају  себе у славу Бога и за корист наше деце. Када се наш програм прошири требаћемо још добровољаца.  Молим вас да се пријавите на овај позив.

Морамо бити опрезни са још једним позивом а то је да будемо више свети.  Може бити да се чудите како је ово могуће.  Све је могуће са Божјом помоћи ако то желимо!  28-ог новембра почиње Божићни Пост.  Пост је време у години које нас посећа да имамо већи фокус на Богу а мањи за овоземаљски свет.  Ово је изазов за многе од нас; али је могуће да нађемо равнотежу у нашем животу.  Морамо се потсетити да пост није само у вези хране, него  да треба избегавати сва понашања која нису Богу угодна и да радимо оно што црква учи.  Најважније је да волимо све – пријатеље и непријатеље – како нас Бог воли, неосуђујући никога.  Повезано са овом љубављу је могућност да праштамо једни другима и да живимо у миру и складности.

Скоро сам прочито једну књигу - животопис оца Арсенија, који је живео у време истребљења Православља за време комуниста у бившм ССР-у.  Он је прошао кроз многе невоље укључујући живот у логору.  Оно што је научио за ово време он је пренео својој духовној деци, а то је - да би надвладали тешкоће треба да се молимо Богу, Његовој Пресветој Мајци, и Свецима.  Лично правило за молитву је битно и за духоно и за телесно здравље.  Уз формалне молитве за време богослужења у цркви требамо се молити и код куће – јутарње и вечерње молитве, молитве за време јела, молитве пре и посла рада и учења. Да будемо слободни да се искрено молимо од срца, преклињати  Бога да буде милостив и да нам помогне да надвладамо наше тешкоће.

Сви смо надвладани са негативним проблемима у нашем животу.  Дозволите да за време овог поста што долази буде прилика да обновимо наше обећање Богу да будемо бољи хришћани.  Први корак у овом процесу је да дођемо на Свету  Исповест и да се покајемо за наше грехе.  Нека нам свима Бог буде милостив!

Са љубављу у Христу,
о. Илија Балаћ
парох

...А Исус рече: Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско. (Мт. 19.14)

“Љубљени, молим се да у свему добро напредујеш, и здрав да будеш, као што ти добро напредује душа.  Јер се обрадовах веома када дођоше браћа свјдочећи о истини твојој, како ти у истини живиш..Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини. 

(3 Јован 1:2-4)

Драги у Христу браћо и сестре,

Да, наша црква је здрава и расте!  Зашто би смо мислили другачије?  Лако је мислити другачије ако дозвољавамо да нас негативне мисли обузму.  Негативност влада када смо равнодушни и без наде.  Важно је да ми мислимо на оно што је добро и да се надограђујемо на ту доброту, у славу Бога и спасење наше душе.  На жалост, када ми мислимо само на себе и радимо за нашу славу, бриге за наше физичко стање нас обузму.  Ако дозвољавамо да тело зароби душу, онда ће ђаво заробити нашо тело.  Благостање наше душе мора бити фокус нашег напора.  Ако заиста верујемо да је наша душа нај преча, онда морамо пратити учења Цркве која нам даје дирекције како да гајимо здраву душу.  Питање пред нама је – да ли ћемо радити шта знамо да требамо да радимо?

Свака особа лично зна одговор на ово питање.  Неки људи су искрено заинтересовани да побољшају свој духовни живот, а неки само изговарају празне речи.  То је зашто постоје разна мишљења шта теба да се ради.  Наши свети оци учили су нас да све наше болести, физичке и психичке, потичу од болесне душе.  Ови свети оци су разумели да ако смо обуздани са бригама овог света онда управо смо у овом свету и душа пати.  Да ли је могуће да живимо у овом свету а да не будемо на овом свету?  Без сумње, могуће је!

Могуће је ако будемо скромни и кротки као шти је био наш Господ, а не горди.  Прво требамо да се бринемо за благостање других.  Може бити да је ово тешко примити нарочито када некога не познајемо.  Али знамо се, зато сви смо повезани са Божијом енергијом и са истом материјом.  Да ли не видимо себе у другима?

Ако је ово тешко прихватити, сигурно можемо казати да знате ваше укућане, нарочито вашу децу.  Ако је тако, шта радите да обезбедите здравље њихове душе?  Без говора ви покушате да обезбедите њихове физичке потребе – склониште, храну, одећу, и.т.д.  Али да ли проведите квалитетно време са њима у молитви и друштвеним забавама, или сте презаузети са послом?  Да ли разумете да ако пустите дете да сам ствара своје духовно разумевање ван учења цркве, то дете постане део овога света.  Душа се неможе хранити у овом свету – само тело може, и душа остане у слабоме стању.  Последица су да и тело и ум постану слаби.

Црквена нова година почиње 14. (1.) септембра.  Да ли је могуће да одлучимо да се у овој години вратимо Богу?  Ако се вратимо Богу, ваша деца и друге који вас цене ће почети да знају Бога и бити благословени.  Ако нисте сигурни како да кренете, молим вас да ме назовете да разговарамо о вашим потребама и бригама.  Није срамота да човек призна да нешто незна, него да човек постане више мудар.  Ајде да оставимо наше унапред створено негативно мишљење, критике, а нарочито да праштамо  тако да негативне карактеристике не спречавају наш напредак да познамо Живога Бога од кога добијамо нашу могућност да напредујемо и за спасење наше душе.

Са љубављу у Христа,

о. Илија Балаћ

парох

Драга у Христу браћо и сестре,

Хтели или нехтели признати, морамо успоставити односе у нашој парохији по Божјем појму ако очекујемо да наставимо као Православна Црквена Парохија.  Ако мислите да разлике у мишљенима скиме се ми боримо је неупоредив са другим парохијама, размислите поново.  Многе парохије у многим јуриздикцијама имају слична стања.  Зато немамо много места у овом билтену, дозволите ми да делим са вама један примерак који је отац Јаков Мина из Антиохиске Архијеипоскопије написо.

 Када је говорио о проповедању народу он је реко, “Чешће изгледа, да губимо нашу борбу са искушењима овог света да на сличан начин исто се догађа у нашу парохију.  Једино време када свештеник има прилику да проповеда великом броју народа је на Цвети или друге прилике где би било више парастоса у једно време.  Ретко да имамо прилику да проповедамо вечој парохији у недељу.  Ретко имамо повластицу да се скупи стотину људи са одушевљење и ревност да буду прикључени у црквени живот и да науче како да буду прави ученици у овај хаотичан свет.  Више и више чујемо о невежне жалбе, грчеве и мучење о ствари са мало вредности и мање и мање сведочимо врлине трпљивост, праштање и стрпљење.”

 Он наставља са обнављање наше улоге у цркви, “Ја схватам да сте већина од вас верници нашој цркви и може бити да требам да се навалим на оне који нису активни у нашој заједници.  Али скоро сви, у једно или друго време, су одрешили руке и рекли, ‘Доста је.  Нећу више да имам икакав посао са њима.”  Какав грозан грех ми чинимо против наше саме обавезе када ово кажемо зато на првом месту ми нисмо успели да свахтимо нај битне хришчанске захтеве о праштању, стпрљивости и трпљивости.  Христос је био све ово нама.  Друго, ми не успемо да признамо да наше учеништво захтева служење и енергичну обавезу да би се испунила.”

 Све шта ми радимо треба да се креће око Христа као отац Јаков наставља, “Возљубљени, Св. Ап. Павле нама се обраћа да недозвољавамо да раздори нас поделу него да будемо ујединини кроз Христову љубав и да наша љубав према Христу доведе нас да љубимо једнога и другога. (1 Кор. 1, 10-11)  Ја признам да између нас има различитост.  Свак је појединац са појединичном идејом, појмом и веровањем који обелажава наше личности и наша убеђења.  Ја мислим да признате да није могуће да задовљимо сваку идеју, појам или веровање.  Исувише изговарамо ‘неможемо свакога задоволити’, али неки мисле да неко треба свакога да задовољи, што је немогуће.  И неможемо бити увек задовољни када радимо у ову Божју фамилију са другима који имају своје личне идеје и мишљење.  Некада требамо да прећутно се сложимо, да пратимо вођење других, нарочито када нећемо или нисмо у могућности да сами водимо.  Митрополит Филип један пут рекао, и волим да га цитирам, ‘Проблем са неким нашим људима је да неуме да воде, неће да прате и неће се склонити да не сметају.’  Сигурно неби желилио да овај однос вама припада!”

 Сви смо пуни талента, али нема никакве вредности ако не држимо ствари у перспективи.  Отац Јаков обрадава, “Многи од вас имате квалитете да водите у нешто или друго.  Многи од вас имате квалитете да помогнете у једној фази служења цркви.  Ако можемо само да се пружимо и нађемо наш потенцијал, нашу функцију као ученици Христови него да цели терет остане на раменима пар свесни људи који разумеју да учеништво значи подвиг, рад и ревност.  Али сви требамо да свахтимо наша ограничења.”

 Време има утицај на све што радимо и морамо да употребљавамо време са мудрости.  По оца Јакова, “89-ти псалам каже да ‘Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости, осамдесет година, већина је њих мука и бол.’  Да ли знате да ово још важи данас и ако овај стих је написан пре 3.000 године.  И ако говоримо о повечавању дуговечност и статистика нам каже да живимо дуже, ми у ствари не живимо дуже него за време псалмописца.  Ми сведочимо наш пролазни живот као дрво на површини речице.  Морамо да одлучимо ако те године ће имати некакву вредност, да ли ће бити посвећени у славу Бога или ће они само да прођу, растурени због наше немарности и нашег одбијања да радимо са другима који требају да исто буду поверавани ученици Христове.  Да ли ћемо дозволити да разлике између нас и разлижење у мишљењу међу нас раздвоји него да са љубав у Бога и у једнога и другога споје у једну посвечену целину да слави Бога?  Седамдесет или осамдесет година!  То је наш нормалан рок живота!  Нека се ваш живот уброји!  Нећемо бити осуђени за оно што нисмо урадили, него за оно шта смо урадили.”

 Без приоритета у животу падамо у забуну.  Отац Јаков објашњава шта је приоритет, “Има много места у животу цркве где се треба ваша помоћ и сматрам да многи од вас су спречени због ваше саме тврдоглавости, због ваше саме осетљивости, може бити и због ваше саме самозажаљењости.  Ове блокаде вас спречавају да дођете у потпуност славе Божје и прави вас да губите ваш живот на мале, невредне и безначајне ствари.  Има много да се ради, много помоћи је потребно, много водство је потребно, много слуга су потребни.  Признам да живимо у свет где захтева много нашег времена али Христос то недозвољава.  Он захтева да Он буде први и ако Он није први онда Он није нама ништа.  ‘Он ко није у Мени, Ја нисам у њему, и он нема део у Мени и Ја немам у њему.’ (Јован 6,52-57)  ‘Који љуби оца или матер већ него мене, није мене достојан.’ (Мт. 10:37)

 Да ли можемо да одлучимо сада да идемо напред и радимо један са другим?  По оцу Јакова, могуће је ако, “Наша посвета Њему треба бити првенство у нашем животу.  Несмемо бити одвојени од Божје заједнице и Његови верници због неважуће разлике и различита мишљења.  Показујемо наше јединство у Христа када приказивамо наше заједничко уједињење и вољни да трпимо наше различитости.  Да ли неби било досадно ако смо сви исти?  Али у нашој јединствености позвани смо да будемо ујединени један са другим у љубави, милосрђу, у сажаљењу и сагласности у посвећење да служимо у славу Бога.”

Нека вам лето буде благословено!

Са љубављу у Христа,
о. Илија Балаћ
парох

Драга браћо и сестре у Христу,
 

 Ако има нешто што је нај важније у животу, то је да извршимо две заповести које нам је дао Исус Христос:
 “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.  Ово је прва и највећа заповијест.  А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.  О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци.” (Матеј 22, 37-40).

 Само са овим заповестима може да постоји прави мир и слога.

 Св. Никодим, архиепископ Печки (+1325 год.) реко је: “Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће нам моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо.”

Ваш у Васкрслом Господу,

Fr. Ilija Balach,
Parish priest

''Сатанa на стражи, однео ме је као плен док сам спавао у лењости.  Одвео је мој ум у грешку; украо је  мој дух и зграбио Твоју благодат дату мени.  Пао сам, па ме подигни, и позови ме, Ти који желиш да сви људи буду спашени.'' - Кондак св. Романа

Драга у Христу браћо и сестре, 

Дошли смо до још једне прекретнице у нашем животу, празнујући Празник над празницима.  Надам се да је време припреме у време Великог Поста –  кроз пост и покојање – вама дало позитивније место у вашем однос према Богу и ближњима.  Ово време после Празника Васкрсења је време радости.  Радосно је зато што нас посећа у наду на наше васкрсење. 

Знам да су многи од нас пропустили прилику да искусе ово обновљење,  због много разлога.  Најчешћи изговор што могу да чујем је, ''Немам времена.''  Шта је овде уствари изговор, ''Бог није на првом месту у мом животу.''  Могуће је да се изговара тиме што ''Немам времена (да постим, да исповедим грехе, да дођем на Богослужења, да примим Свету Тајну Пречешћа, и.т.д.)'' или да се овим изговором у ствари каже, ''Не верујем!''  Изгледа људи не могу да се одлуче у шта верују.  Ово неодлучиности ствара човека да буде '' ни хладан  ни врућ''.  ''О, да си студен или врућ!  Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.'' (Откр. 3, 15-16) 

Да ли можемо бити искрени са собом и разумети, да ако заиста желимо да будемо Божија деца, морамо препустити Богу да нас води  кроз живот и да Му будемо послушни.  Када човек ово уради, долази до велике промене – уствари тиме  почиње преображење. 

Скоро сам добио писмо, у коме један студент са универзитета пише своме свештенику како је искусио преображење.

            Драги оче ... – Христос Воскресе! 

Са овим речима делим моју радост и узбуђење овог посебног дана који сви Праославци заједничkи празнују. Признали то или не, овај дан, обелажава најсвелтлији и најузвишени догођај у нашем животу.  Догођај који се збио пре 2.000 година, наш је живот и наша светлост.  Ова страсна седмица ме тестирала и моја психа, као никада раније.  Док сам ишао на часове у школу и завршавао домаће задатке, одлазио сам на свако богослужење где сам могао и помагао колико сам могао.  Моје тело се заиста уморило због дугачких богослужења.  Више пута сам возио бицикл до цркве, узбрдо и низбрдо.  У овој недељи упознао сам нове људе и сада боље разумем људе, али нај важније је то што сам  научио  ко сам ја.  Због гостопримства прахијана у цркви где идем, ово је била једна од најлепших Пасхи у мом животу.  Моја вера је порасла  моје разумевање вере сада је узвишеније.  Ако неко расправља да ли постоји Бог, због тога што не могу да га поричу, треба да виде шта сам ја видео, миришу шта сам ја мирисао, окусе шта сам ја окусио, попију шта сам ја попио, али нај више да осете оно шта сам ја осетио. После свих ових година, као мој духовни учитељ, долазиш ми више пута на ум и сматрам да си ми саветник.  Ова седмица дала ми је да више разумем ваша учења и поуке.  Благословен да је Отац, Син и Свети Дух.  Амин.  Вама и вашој фамилији, и мојим пријатељима у парохији желим најрадоснију Пасха и величанствену година.  Христос Васкресе!

             Са љубављу у Христу,

            Ваш ...

Шта може бити узвишеније него да знамо да Свети Дух чини чуда Божијим створењима. 

Зар није време, браћо и сестре, да прекинемо да будемо''неутрални''?  Св. Николај Жички и Охридски рекао је, ''Бити неутралан није одлука српског народа.  Вековима борећи се за истину вере, за слободу и за правду, спрски народ постао је веома осетљив у погледу ове три неопходности за достојанствен живот поједнца и друштва, тј. У погледу вере, слободе и правде.''  Дали смо ми толико уплетени у себи, или у нашу ''борбу да опстанемо'', или да ''направимо нешто о нашем животу'', да смо пропустили да гајимо нашу децу у Светосављу – Светој Стази Божијој?  Морамо се посетити да ''жањемо оно што сејемо''.  Родитељи могу бити као добар земљорадник ко ставља семе у плодну земљу и исхрани да би био изобилан плод, или семе могу бацити у ветар па да падну где падну, са никаквим осигурањем да ће да опстану а камоли да се очекује икакав плод. 

Дозволимо да нас ово пролеће, са својим цветом, подсети да и ми можемо да процветамо и уживамо Божију благодат.  Ми увек мислимо да има времена, али у ствари ми не контролишемо време.  Не смемо бити млаки, него да кренемо сада учинимо своје време да би заиста били живи у Царству небеском.  Имајте поверења у Господа и он ће се постарати за све наше потребе. 

Ваш у Васкрслом Господу, 

о. Илија Балаћ

Драга у Христу браћо и сестре, 

''Светлост Христова просвећује све.'' 

Ове речи свештеник изговара  док држи свећњак са кадионицом окренут верницима, за време Божанствене литургије Пређеосвећених дарова.  Да, свелост Христова може просветити све нас, али од нас зависи да ли желимо да будемо просвећени.  Св. Јован Дамаскин нас подсећа  да, ако желимо да испунимо мистерију обожења кроз враћање Богу морамо узети учешћа у овом божанственом просвећењу.  Заиста је изазов да за време поста учествујемо у божанственом просвећењу. Што се више трудимо у томе, ђаво нас више напада и куша са рационалним изговорима како да избегнемо богослужење, исповест и примање Светог Причешћа. 

Св. Апостол Павле је добро разумео ову дилему када је реко, ''Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију примите оно што је обећано.'' (Јевр. 10,36)  Без трпљења тешко је завршити трку.  Зашто немамо овог трпљења да би могли испунити Божију вољу? 

Када је Господ Исус Христос започео свој рад, Он је позвао људе да буду Његови ученици и да га прате.  Они који су били расположени за Његову науку, били су спремни да уче без обзира колико су требали да се муче.  Митроплит Суружки Антоније побожно је размишљао о овоме када је рекао, ''Учеништво почиње са ћутањем и слушањем ...Ако се задовољимо тиме да само заинтересовано слушамо, а да не радимо оно шта нам се каже, убрзо нећемо ништа више чути.'' 

Св. Николај Жички тумачио је ово стање када је расуђивао да, ''Нико, па ни сам Господ Бог, не поучава радо гордељивога.  Нико не мари да даје поуке ономе ко виче да све зна.''  У Старом завету у Књизи Сирах  3,19 пише, ''Тајне се откривају кроткима.''  Мит. Антоније опет нас подсећа да, ''Бог не говори нашем уму или нашем срцу уколико Он не добије оданост и послушност од нас.  Бог нам говори једном, двапут .. и онда ... Он се у жалости повлачи док ми не  огладнимо за Бога, огладнимо за истину.'' 

Да ли смо спремни да платимо цену правих ученика, да будемо прави Православци, не само у вери него и у делима?  Ово је озбиљно питање на које треба сада да одговоримо.  Лако је бити самозадовољан и избећи душеспасавајући рад.  Тврдимо да смо уморни  од послова физичког живота.  Овај физички живот је нас обузео, да наша тела немају снаге, или ум нема расположења да се просветимо Христовом светлошћу.  Овакав животни став је разоран не само за нас него и за оне око нас, нарочито нашу децу. 

Зар није добро да себи дамо прилику и оставимо нашу гордост на страну, макар за време овог Великог поста,  да дођемо чешће у цркву, исповедамо се и примимо Свето Причешће?  Нема разлога да не дођемо, макар једном у недељи, пошто имамо пуно богослужења на распореду.  Имајте у виду да се није лако молити Богу, уколико пре тога нисмо опростили другима или ако некога осуђујемо. 

Приближивамо се Празнику над Празницима – Васкрсењу нашега Господа и Спаситеља Исуса Христа.  Нека нам овај празник донесе радост и нови почетак, да умиремо за себе како би се вратитили се у живот. 

Христос Васкрсе! 

о. Илија Балаћ

Драга у Христу браћо и сестре, 

Заиста је благослов да имамо родитеље и учитеље који су посвећени и разумеју важност динамичне вере.  Програм за Савиндан је био врло успешан ове године захваљући свима који су се трудили.  Али овај успех се не би догодио, ако смо задовољни сами собом док пловимо у океану живота. 

Увек сам размишљао како би било да се иде на пловидбу и да се одмара на палуби брода и  да се у суштини ништа не ради, осим да се посматра општи изглед и лучки градови.  Препостављам да је ово добро понекад, као на годишњем одмору, али са духовне стране не можемо дозволити себи да увек само пловимо. 

Парохијски живот зависи од става парохијана од којих су неки старатељи а неки нису.  Отац Матракос је рекао, Црквена мисија је живот и смрт.  Он наставља,  Сви смо позвани да принесемо Јеванђеље свету и да помогнемо онима који су у нужди.  Нема ниједан други позив који је толико битан.  Сваки члан посаде брода (Цркве) има свети позив да се определи и попуни његово поједино место у животу парохије.  Када чланови не раде заједнички, они угрожавају рад Цркве и њихово сопствено спасење.  Ово мишљење се може проследити свакоме појединцу и његовој фамилији. 

Многи парохијани испољавају слободу да изразе свој начин веровања и да учествују како и када њима одговара.  Они мисле да разумеју како да практикују веру, што је више пута супротно учењу Цркве.  Деца и омладина се могу збунити  оваквом слободом схватања вере, уколико ако немају никога у кући ко следи Божји пример да би њима помогао да разумеју како, зашто и на који начин треба  да гаје њихов однос према Богу. 

Како је Др. Гордана Живковић рекла у часопису Православље, Верска слобода не подразумева слободу од нечега, већ слободу за некога, (дозвољава) човеков екстатички искорак из своје затворености и самости и ступање у однос љубави према другоме.  Да би постигли ову димензију изајамног утицаја, вера треба да буде динамична, због тога што је вера стални сусрет са Богом.  Ако ми не живимо у вери како нас Црква учи и гајемо нашу децу у веру наших отаца, онда ћемо бити само део овог света (али не и део Царства Небеског), или још горе, наша деца ће бити изгубљена. 

И поред тога што је наш програм за Савиндан био успешан за оне који су учестовали, бићете изненађени да знате да то није имало никакве користи за другу децу, којих има можда седам пута више, јер нису научили шта је Пут Светог Саве -Светосавље.  Као родитељи не можемо очекивати да деца од основне школе кроз гимназију знају шта треба да раде и шта да уче.  Морамо изаћи из пловног метода живота и спремити се за духовну борбу, и ако не схватамо да смо у борби.  Ђаво је лукав и човека лако наведе да буде самозадовљан и да мисли да нема о чему да се брине. 

Ми имамо могућност да обновимо нашу обавезу према Богу да будемо Православни Хришћани не само у речи него у делу.  Почнимо од себе и од наше породице.  Ако будемо одговорни за свој духовн живот и да будемо оно што Бог жели од нас,  и ми, и наша породица, а посебно наша парохија ће процветати.

 С Божјом благословом,

 о. Илија Балаћ

Драга Браћо и Сестре,

''Покајте се, јер се приближило Царство небеско.''

 Св. Јован Крститељ проповедао ово за време када је служијо Бога, исто како је Христос када је почео своју службу после ухапшење Св. Јована Крститеља.  Важно је забележити да ова иста порука била је проповедана на крај време Старога Завета и почетак Новога Завета.  Ово је важно за нас данас зато више пута немаримо ово душоспасавајућну изјаву и требамо бити посећени.

Наша света црква дава нама пуно приликe да се посетимо на ову поруку.  Посна времена наручито нам помажу зато они нас посећују да увек требамо да проценимо нашо духовно свесност.  Ми смо посечени за време посна времена да имамо прилику да поправимо наша понашања да би били Богу угодни.  То не значи да ми неможемо се поправити ван четири главна посна времена у годину дана, али ова четири посна времена дава нам већу могућност зато што они дуже трају.

Ми смо посечени да за време поста морамо да постимо.  Више људи нагињају да само избегну мрсну храну, али сва друга понашања остају иста.  Постити од мрсне хране, и количине хране што једемо нам помаже да појачамо нашу духовну одлучност.  Али наша Света Црква нас учи да морамо и радити добра дела која су Богу угодни.  Нажалост, више пута ми погрешно мислимо да ми знамо која су дела  добра да урадимо.  Ако прије се не помолимо Богу да нас упути и да разумемо Његову поруку о љубави, онда смо горди.  Избегавајући физичка задовољства које распаљују страсти је корисно.

Са овим је исто протребно да учествујемо у Свету Тајну Исповест као крштени православци.  Ово је у суштини порука покајање Св. Јована Крститеља и Исуса Христа.  Многи људи мисле да је довољно лично се молити Богу за опроштај.  Протостанти тако мисле, а Правослана Црква ово не учи.  Да би исповест био важан у Божјим очима, човек треба да исповеди своје грешке пред свог свештеника као сведок.  Али да би исповест важила, морамо прије да  се измиримо са суседима мољећи за опроштај и њима опростити како Свето Писмо нас учи.  Ако неможемо другоме опростити онда наш Небески Отац неће нама опростити.

Моја драга Браћо и Сестре, много сам тужан зато што многи од вас не долазите чешће на исповест.  Да ли је могуће да се неосећате комотно због нечега?  Ако је тако, ја вас молим да ме контактирате да би могли разговарати шта вас мучи. 

Света Тајна Исповест је важан део нашег духовног живота.  Због тога морамо узети времена да разматрамо шта смо згрешили против Бога, суседе и себе.  То је зашто у суботу навече је забележено да се чују исповести.  Ако у суботу вама не одговора, онда можемо се договорити у које време које вама одговора.  Ја неби препоручијо ујутру у недељу зато што нема времена да се човек исповеди како треба.  Живот је пун жртвова.  И мало жртвовања је корисно да би спасили нашу душу.

Ја се молим за време овог Божићног поста за вас и да ће те повећати вашу духовну одлуку више него у прошлој години.  Увек постоји нада уз Божју помоћ.

 с` Божјим благословом,

 о. Илија Балаћ

праохијски свештеник

Draga moja bra]o i sestre u Hristu, 

Skoro sam proqitao qlanak “ Zawto i]i u crkvu ako imam Boga u svom srcu?” – pita\e koje, siguran sam, muqi mnoge `ude.  Ali zawto neki `udi postav`aju takvo pita\e?  Verovatno ne shvataju newto veoma vaxno.  Quo sam mnoga racionalna objaw\e\a za nedolazak u crkvu.  Jedno od najqew]ih, tako[e pomenuto u ovom qlanku, je:  “ Ja verujem u Boga i mogu da mu se molim bilo gde.  ”Jeste vaxno verovati u Boga; i jeste, moxemo mu se oliti bilo gde; i treba to da radimo.

Treba sebe da pitamo jedno veoma vaxno pita\e:  Ako ja istinski verujem da je Bog u mojem srcu – kako sam dospeo u ovu situaciju?  U hriw]anskoj tradiciji se podrazumeva da bi osoba stvarno imala Boga u svom srcu treba da prolazi kroz duhovnu borbu.  Ovaj qlanak sugeriwe da sebi postavimo slede]a pita\a: koliko se i kako molimo u toku dana, koliko qesto kaxemo “Boxju molitvu” i kakvih polodova Svetoga Duha smo svesni u sebi?  U Galatima 5:22-23 piwe da “su plodovi Svetoga Duha `ubav, radost, mir, dugo-trp`e\e, blagost, dobrota, vera, krotkost, uzdrxanost.”  Ovo nisu liqne osobine ve] darove koji dolaze u naw xivot kroz duhovno obnav`a\e. 

Autor ovog qlanka nas tako[e pozivada pravimo razliku izme[u “postoja\a Boga” i wta je obiqna manifestacija razliqitih `udskih osobina: biti svestan lepote, harmonije, grixe savesti, `udskog drugarstva.  Veoma je lako zbuniti se u razlikova\u izme[u vere u Boga i |egovog postoja\a.  “Vera nije samo pasivno sta\e ve] viwe jedan trud i tex\a izme[u onoga wto je ispravno i onoga wto nawa duwa odluqi da voli.”  Veoma qesto kaxemo da volimo nekoga i ako ga stvarno  volimo zar ne pokazujemo svoju `ubav na razne naqine?  Kako moxete da pokaxete svoju `ubav ako ne poxrtvova\em?  “Tako[e, mogu]e je verovati, a ne pokazivati to svojim ponawa\em.” 

 Neka dodatna pita\a kojima se moxe merititi nivo naweg duhovnog sta\a su pomenuta u ovom qlanku:  Wta smo uradili da oqistimo nawe srce za qudesno prisustvo Boga u \emu?  Kako mu se obra]ate i kako ga nazivate?  Kako ga quvate u sebi?  Kako vas je ta spoznaja promenila?  Da li volite onoga koga ste sreli?  Wta ste spremni da uradite za dobrobit te `ubavi?  Ako nam je tewko da odgovorimo na ova pita\a, moxda varamo sebe u pogledu naweg duhovnog sta\a. 

Ovo nas vra]a ponovo na poqetno pita\e oko odlaska u crkvu.  Ve]ina nas ]e verovatno re]i da ide u crkvu da bi newto uradili, kao npr. da zapale sve]e, quju propoved, da se pomole, da daju prilog, quju wta se dewava itd.  Ve]ina od ovoga, ako ne i sve moxe da se uradi i na drugaqije naqine.  Treba da budemo svesni da postoji newto viwe u nawem odnosu sa Bogom – ista ona poxrtvovana `ubav o kojoj smo govorili ranije.  Kako moxemo da nemamo vremena da se zahvalimo Bogu za sve ono wto nam je dao?  Ovo moxe biti postignuto tako wto ]emo se uk`uqiti u bogosluxe\e u crkvi.  Bog daje znatno viwe crkvi nego wto ]emo mi ikada mo]i.  Qak i ako prilaxemo crkvi, ono wto dobijamo zauzvrat je mnogo viwe.  Ako istinski xelimo da Bog bude u nama, treba da sluximo |emu, a ne sebi.  Psalmopevac nas podse]a – xrtva Bogu je  duh skruwen (Psalm 50:17).  Mi treba da Mu ponudimo nawu slobodnu vo`u.  Trebalo bi da mislimo na ovaj molitveni zavet, “Gospode, tvoja vo`a, a ne moja neka bude!  Zahva`ujem ti za sve wto xeliw da unesew u moj xivot.  Podari mi mogu]nost da ti sluxim qitavim mojim xivotom. Podari mi mogu]nost da ti sluxim svakim mojim dahom.” 

Nawoj crkvi nije jedino vaxno wta dajemo, tako[e je vaxno wta dobijamo. “Nije toliko vaxno zawto mi traximo Boga, jow je vaxnije zawto On traxi nas.”  Premda je Bogosluxe\e puna poboxnih zahteva, Bog nam nudi obe]a\a koja mi treba da prepoznamo. ”…Da]u ti odmor…(Mat. 11:28)”. “…Moj mir ]u ti dati” (Jovan 15:10).  Pored ovoga, Hristos nam daje newto wto naw um ne moxe u potpunosti da shvati – Svetu Tajnu Priqew]a.  Primaju]i Sveto Priqew]e mi xivimo u |emu i On xivi u nama, i na taj naqin mi gajimo seme Vaskrsnu]a i priqestismo Veqnosti. 

Da, zgrada crkve je samo osnova, zidovi i krov, ali unutar te osnovne strukture Tajna Svetog Priqew]a je priprem`ena i data svima da je prime kao poklon. “Zbog toga, poseta crkvi nije jedna tegobna obaveza ve] jedna qudesna privilegija.” Kako je onda mogu]e da “Dignemo svoje noseve” i ne prihvatimo ovaj poklon dok tvrdimo da je Bog u nawem srcu. 

 “Oni koji tvrde da im ne treba posrednik u \ihovom odnosu sa Bogom ne trude se da shvate da ih u crkvi oqekuje posrednik koji je jednom podneo xrtvu za \ih i oslobodio `ude od neizbexnosti uniwte\a onih plodova koji hrane idole ovoga sveta.”  Zar nije vreme, bra]o i  sestre, da prestanemo sa traxe\em izgovora i istinski zaxelimo da budemo Boxja deca?” 

Vaw verni sluga Gospod\i, 

otac Ilija Bala]

Parohijski svewtenik

.... a Isus reqe: “Pustite decu, i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvih Carstvo nebesko.”  (Mateja 19:14)

 Moja draga bra]o i sestre u Hristu,

Verujem da ste svi imali wansu da uxivate u letu, posebno deca.  Svi znamo da je Septembar mesec kada je vreme da svoju decu vratimo ponovo na akademski naqin razmiw`a\a. Obrazova\e je, bez dogovora, veoma vaxno u priprema\u dece za budu]nost.  Me[utim, akademski predmeti nisu jedina stvar koja ima uticaja na neqiju budu]nost.

Mi xivimo u svetu u kojem raste poreme]aj morala, gde se sme\uju merila vrednosti i relatiizam verova\a i ube[e\a.  Gde vlada nepovere\e u pravu veru.  Dakle, wta moxemo mi, kao Pravoslavni hriw]ani da uradimo?  Kako moxemo mi, a jow bitnije, nawa deca, da izbegnemo xivot koji se bazira na laxima i koji promoviwe sopstveni individualizam kao dobar?

Jedna stvar koju moxemo da uradimo je da pruximo nawoj deci mogu]nost da iskuse i xive - pravu veru - i – pravo bogosluxe\e - koja je nawa Sveta Pravoslavna vera.  Zbog nedovo`nog prisustva Pravoslavnih wkola, sa pravoslavnim nastavnim programom, uk`uquju]i i akademski moxemo se jedino uzdati u programe koji su ponu[eni u nawim crkvama.

Verujem da svi rodite`i xele da \ihova deca dobiju sveobuhvatno obrazova\e koje uk`uquje uqe\e o Bogu, razvija\u i rastu u |egovoj `ubavi.  Sve ovo je manifestovano kroz sveto pismo, bogosluxe\e i himnologiju koje se uqe u nawoj crkvenoj wkoli.

Da bi ovo postala realnost, rodite`i treba da qvrsto obe]aju sebi, kao wto su to uqinili i kada su decu dali u javnu wkolu.  Ovo se tako[e odnosi i na predwkolsku decu zato wto su ona u tim godinama kada poqi\u da se upoznaju sa svojom okolinom. Za predwkolsku decu, sam boravak u crkvi i otkriva\e \enog izgleda, zvukova i mirisa je poqetak \ihovog crkveno -  wkolskog  obrazova\a.

Mi imamo prelepu crkvenu zajednicu sa divnom i nevinom decom. Bila bi steta pustiti ih da se izgube u druwtvu i da nemaju teme` u veri \ihovih oqeva.

Ja nemam sve odgovore pa pitam sve vas - rodite`e, kumove i ostale - ponudite bilo koju sugestiju koja ]e osigurati rodite`ski zavet i crkveno-wkolski program koji ]e biti prihvat`iv za ve]inu.  Ignorisati ovu molbu nije prihvat`ivo u Boxjim oqima.  Molim Vas shvatite ozbi`nost ispu\ava\a vawih rodite`skih obaveza prema Bogu.  Ja sam spreman, a vi?

Naw crkveno-wkolski program poqi\e 9. oktobra 2005. godine.  Upis moxete obaviti u bilo koje vreme tako wto ]ete uzeti formular iz Crkve ili sa crkvenog vebsajta.  Svi formulari treba da mi se dostave do 8. oktobra 2005. - od predwkolskih do sred\owkolskih.  Planiramo da imamo 4 (qetiri) razreda - predwkolski, mla[i, sred\i i stariji.  Svi koji su zainteresovani da pomognu u predava\ima i uqe\u su veoma dobrodowli.

Neka nam Bog pomogne da napravimo prioritete u nawim xivotima tako da mu to bude ugodno.

Vaw sluga u Hristu,

Protonamesnik Ilija Bala]

Parohijski svewtenik

Srpska Pravoslavna Crkva Sv. Sava

Sept. 2005.

Srpska Pravoslavna Crkva Sv. Sava

Isakva, Vawington

Svewtenikova Poslanica - Avgust 2005

Do[ite da se radujemo, pe\u]i se zajedno k najve]im razmatra\ima vrlina: hajde da se  preobrazimo u bo`e sta\e ovaj dan i uputimo nawe umove k nebeskim stvarima, obnav`aju]i poboxnost powtuju]i Hristove manire i puteve. (veqer\e stihire Preobraxe\e Gospoda i Spasite`a nawega Isusa Hrista.)

Draga bra]o i sestre u Hristu,

Prowli mesec, meseca Jula Gospod\eg, smo se skupili da proslavimo Desetu godiw\icu osvewte\a nawe crkve., a u nastupaju]em mesecu Avgusta Gospod\eg je velika Svetkovina Preobraxe\a koja nas poziva da se obradujemo i preobrazimo. Da li je mogu]e sebe napraviti bo`im kroz blagosi`a\e i osvewte\e?

Ja verujem u to. Postoji mnogo naqina za to i svako ko daje i uqestvuje u osvewte\u ili recimo godiw\ici osvewte\a, ima mogu]nosti da se preobrazi u bo`e kroz me[usobno uvaxava\e. Nawa Godiw\ica prowlog meseca je bila uspewna zato wto je svako pruxio i dao sebe u slavu Boga, a ne samo za obiqnu `udsku slavu. Od priprema\a godiw\ice do izvo[e\a, bratska `ubav je preovladala.

Kako moxemo da saquvamo i nadogradimo ovaj naw uspeh?  Se]am se kad smo moja familija i ja xiveli u Los An[elesu tokom Olimpijskih Igara, grad je nastojao da na[e naqine kako da popravi gradsku saobra]ajnu guxvu. Guxve na gradskim saobra]ajnicama su bile nepodnow`ive , a one su se mogle samo pogorwati sa igrama koje su se odvijale na razliqitim gradskim lokacijama. Iznedrena je i prihva]ena ideja da se kamioni puwtaju na autoputeve samo tokom no]i, kada nije bilo velikih guxvi, a ne tokom radnog dana. Uspeh je bio oqigledan. Posle igara moxete pretpostaviti wta se desilo!?

Ovo rewe\e je bilo opozvano. Umesto da se ide napred i nastavi rewava\e saobra]ajnih guxvi, sve se vratilo nazad na ono staro, a guxve na gradskim saobra]ajnicama i autoputevima su postale qak i gore nego pre.

Ja verujem da nam ovo iskustvo pokazuje da `udi stalno imaju sklonost da se vrate u prowlost i u stare dane, ali to ne znaqi da je to newto wto bi trebalo i da uradimo. Nawa parohija je napravila jedan veliki iskorak napred pokazuju]i to sa nedavnom proslavom. Mi ne moxemo da priuwtimo sebi samo tu samodovo`nost, a da ne pokuwamo da izgradimo newto iz toga wto smo postigli. Nawa parohija ima velike mogu]nosti za duhovno podiza\e i rast, ako svi radimo zajedno i pomaxemo se me[usobno u tom nastoja\u. Mi treba da budemo strp`ivi i da prihvatimo razliqite `udske poglede na xivot. Mi moxemo da uqimo jedni od drugih i moxemo da postanemo istinska bra]a i sestre po Hristu ako powtujemo |egove manire i puteve.

Zvezda vodi`a naweg puta prema nadahutoj diciplini je `ubav. Ono qemu mi treba da teximo je: vera, qisto]a i povere\e, prijem`ivost, spremnost i nada; istinsko zna\e onoga wto jeste pravo i onoga wto nije, istinsku slobodu od zavisnosti i sitniqarstva, spremnost i postojanost, delatnost i svestranost. Sa ovim kvalitetima, mi moxemo privu]i Nebesko Carstvo u sadaw\ost.  Nagrada ]e biti: mesto u Raju za veqnost i mir na zem`i. (J. M.)

Ovog meseca je Gospojinski Post i ja bih ohrabrio svakog od Vas da postite i molite se mnogo viwe nego wto ste to uradili prowle godine u isto vreme. To je ponekad tewko uraditi tokom leta, ali moramo da probamo. Dolaze]i na ispovest qew]e, pre nego Vas breme grehova dovede do one taqke da dignete ruke od toga, je veoma vaxno u odrxava\u nade i vere.   Stalnim usmere\em nawih umova prema Nebeskom Carstvu, mi moxemo ostati na putu spase\a.

Vaw nedostojni sluga Boxiji, 

o. Ilija Bala]

Parohijski svewtenik

“Nenauqeni i nauqeni, ali podjednaki u duhu

I jaki u jubavi Boxjoj kao angeli

Petar- prosti qovek, Pavle wkolovani

Blagoda]u Duha oba obasjani,

Dve plamene sve]e, sve]e neugasne,

Dve blistave zvezde, visoke i krasne.

Obigrawe zem`u, i svetlost pronewe

Sve `udima dadowe, niwta ne uzewe,

Siromasi puki, svet obogatiwe,

Zatvorenici i sluge, sav svet pokoriwe,

Svet obogatiwe uqe\em Hristovim,

Sav svet pokoriwe oruxjem novim;

Smire\em i mirom, i blagom krotkow]u,

Molitvom i postom i silnom milow]u.

Kad im burnog dana stixe burno veqe

Neron krvoxedni xivot im preseqe.

No kad vladar sveta zapovest izdade

I Petra i Pavla strada\u predade

Svet bejawe \ihov, a ne \egov viwe,

Apostoli smr]u carstvo zadobiwe.

 (Himna veliqa\e Sv. Petra i Pavla, Prolog Sv. Nikolaja, 29. juni)

Draga bra]o i sestre u Hristu,                         

Sluqajno se 10. godiw\a proslava osveqe\a nawe Crkve poklapa sa obelexava\em praznika Sv. Petra i Pavla i svih ostalih Svetih Apostola.  Uz Boxju dalekovidost ovo i nije sluqajno, ali taqnije, kao wto nas  i Himna veliqa\e odozgo opomi\e da je Crkva saqi\ena od `udi razliqitih profila i talenata, sve u slavu Bogu.  Bog nam daje moguqnost da sluximo |emu i |egovoj Crkvi.  Do nas je da shvatimo nawu odgovornost i da joj se pokorimo.  Kao i uvek tewko je za zajednicu da raste duhovno ako `udi u okviru \e nisu duhovno ujedi\eni sa nawim Gospodom i Spasite`om Isusom Hristom kroz prima\e Svetog Priqew]a.

Treba vremena da se jedna zajednica uskladi.  Ovo nije kritika ve] jedna xivotna istina.  Srbi su na ovom severnozapadno-ameriqkom podruqju preko jednog stole]a.  Nawli su utehu u socijalnom uklapa\u i formirali jednu svetovnu koja zadrxava oko sebe.  Uz Boxju milost dowlo je vreme da se preduzme slede]i korak i tako je oform`ena Crkvena Parohija.  Svi smo mi “Savli” tu i tamo, ali smo postali “Pavli” onda kada smo prihvatili Boxji zakon i veru da je put koji je On izabrao za nas pravi.  Hvala Bogu za sve one koji su imali hrabrosti da veruju u Gospoda i da nastave, kao primer ostalima.

Osveqe\e je kao krwte\e u kojem mi pokazujemo i pojaqavamo naw sporazum sa Bogom, da verujemo u |ega kao u osnovni Simbol Vere.  Vaxno je da ova 10. godiw\a proslava osveqe\a nawe Crkve ne bude samo formalno ispo`ava\e, ve] radije da bude  jedno obnav`a\e, jedno ra[a\e kao wto je i bilo, da xelimo da budemo bo`i Pravoslavni Hriwqani tako wto qemo voleti Gospoda svim svojim umom, telom i duwom i da volimo susede kao same sebe.  Molim vas, setite se da nije moguqe da kaxemo kako volimo Boga, a mrzimo ili preziremo svoje blix\e.  Ako se ne slaxemo sa nekim, treba da ispitamo naw odnos sa Bogom.  Da li stvarno razumemo wta zna]i voleti Boga?  Bez oprowtaja nema spase\a.

Ja znam da svako od nas ima razliqit naqin shvata\a i prihvata\a razliqitih stvari. Ali to ne bi trebalo da znaqi da ne moxemo da powtujemo jedni druge i da na[emo zajedniqko po`e za rewava\e i donowe\e odluka bez obzira na nawe razliqitosti.  Siguran sam da je svako dobronameran, ali hajde da se prvo zapitamo da li mi sami powtujemo Boxiji zakon ili pratimo sopstveni “dnevni red”?  Savle je imao svoj “dnevni red” koji se nije podudarao sa Boxjim zakonom, ali je Bog smekwao \egovo srce i Sv. Pavle je u skromnosti postao jedan vaxan propovednik u Crkvi pridobijaju]i mnoge Veri kroz sopstveni primer.

Neka nam Bog pokaxe put Apostola tako da mi moxemo da budemo vode]e svetlo u |egovoj Svetoj Crkvi  i da slavimo svaki dan naweg xivota kao posveqe\e. 

Vaw nedostojni sluga Boxiji, 

Jerej Ilija Bala]

Parohijski svewtenik

Juli 2005.

Draga bra]o i sestre u Hristu, 

            "O Boxe i Gorspodaru xivota moga oguzmi duh le\osti, oqaja\a, vlasto`ub`a i praznoslov`a; podari ra[e duh zdravoum`a, smirenosti, trpe`ivosti i `ubavi sluzi tvome.  Da, o Gospode i Care, podari da budem svestan grehova svojih i da ne sudim bratu i sestri svojoj, jer si blagosloven u veke vekova.  Amin."

            Ova molitva Sv. Eframa Sirijskog izreqena tokom Liturgije Pre[eosve]enih Darova i drugih bogosluxe\a tokom Velikog Posta pomaxe nam da sagledamo naw odnos prema Bogu i onima oko nas.  Molitva se sastoji od tri dela gde mi molimo Boga da uzme, da i podari ono wta nam treba.  To je jedno prizna\e da nam je potrebna pomo] od Boga, ne bilo kakva i bilo qija, da savladamo naw nepodesan naqin xivota i da ga promenimo na bo`e.

            Tre]i deo ove molitve se odnosi na xe`u da smo u sta\u da prepoznamo sopstveni greh.  Mi “vidimo” neke od nawih grehova i pored toga nismo ih svesni svih, ali Bog zna wta smo uradili.  Dok ne izloximo svoje grehe tokom Tajne Svete Ispovesti Bogu, sa svewtenikom kao svedok, mi nismo “stvarno videli” svoje grehe.  Shvatam da je ovo tewko uraditi, ali moramo pokuwati.  Treba da shvatimo da svewtenik nije tu da bi sudio ve] da pomogne da se pobo`wa odnos sa Bogom i svojim blix\ima.  Ne ispovediti se i na taj naqin leqiti duwu je isto wto i ne uzimati lekove kada ste bolesni.

            Pa zawto je onda tewko ispovediti pojedine grehe otvoreno?  Da li je mogu]e da ne verujemo u Boga bezuslovno?  Mi smo skloni da mislimo da volimo nekoga bezuslovno, ali nekada imamo problem sa tim tako[e.  Ako nas Bog uqi ili traxi da uradimo newto, da li smo u poziciji da sum\amo?  Ako sum\amo, da li je to zato wto ne razumemo u potpunosti wta znaqi biti Pravoslavni Hriw]anin?

            Moxete misliti da to wto ste krwteni predstav`a sve wto je potrebno da biste bili uk`uqeni u crkveni xivot.  Naravno, ovo je onaj neophodni prvi korak.  Tu, kao i suda, postoje ostali uslovi koje treba ispuniti da bi se bio punopravan Pravoslani Hriw]anin.  Ti zahtevi su veoma vaxni i neophodni da bismo bili sposobni da se uk`uqimo u Tajnu Svete Ispovesti i Priqesti.

            Postoje qetiri osnovna po`a na koja treba da obratimo pax\u – doktrina ili vera, moral ili praksa, bogosluxe\e i posluwnost.  Iako mi svi imamo neko zna\e o veri, pokuwavamo da xivmo moralno, ponekad dolazimo u Crkvu na bogosluxe\e, posluwnost verovatno po`e sa kojim ve]ina nas ima muku.  Bez prave posluwnosti prema autoritetu Crkve, koja poqi\e sa Hristom, mi se kolebamo izme[u onoga wto nas Crkva uqi i onoga wto mi prihvatamo i praktikujemo.  Ova neodluqnost je proizvod pokuwaja da sluximo oba “Boga i mamona (svet i sebe)”, wto je nemogu[e.  Ako mislimo da je to mogu[e, tada mi ne shvatamo da Hrisw[anstvo nije “uraditi na svoj naqin” stvar.

            Powto nastavamo naw duhovni put tokom Velokog Posta hajde da vodimo raquna o tome kako naw gordost moxe biti kamen spotica\a u pobo`wa\u naweg odnosa prema Bogu i svojim blix\ima.  Hajde da pokuwamo i savladamo gordost poniznow]u kroz kaja\e - “kaja\e je k]erka nade i odbija\e oqaja\a.”  Na ovaj naqin moxemo da se suoqimo sa nawim Spasite`om, ne kao sa nekim koga se klonimo, ve] kao se nekim koga xelimo da upoznamo bo`e i da budemo deo toga, kao priblixava\e “zajeniqku qawu” u strahopowtova\u i slozi, ne samo kao simboliqan test.

            Neka nam Bog pomogne, kla\amo se celim svojim bi]em – naw um, telo i duwu, pred |ega, traxe]i duhovno obnav`a\e dok qekamo |egovo veliko Vaskrsnu]e. 

Vaw duhovni otac, 

nedostojan svewtenik Ilija Bala]